Ратари, гологлави,
гледаху како шума гори:
чедно храшће скриваше груди,
пламсаху, клекли, храстови апостоли.
Матија рече: Отимају нам земљу!
Телеграми ће као детлићи доћи
да гнезда граде од сламки слова.
Газиће наша поља стубови наредници!
Збогом јабуко сестро, и храсту брате.
Шепави Тома, с котарицом
зари песницу ка заранку.
Ратари се вратише у село,
бодући полугама недра неба.
До довратака дотрчаше мајке,
рубац стрепње везујућ око врата.
И стропошта се, пламтећ, шума родитељска
с риком звери на умору.
И дуго још, још много дана
црвене очи паљевине
појављиваху се на окнима
окрвављујући хлеб у сеоским кућама.
Нема коментара:
Постави коментар