1
Нека је проклет дан рођења мог!
Дан кад ме мати донесе на свет -
Нека је проклет!
Проклет и онај који оцу мом
Као радосну донео је вест:
"Родио ти се син" и што тад
Мишљаше да га обрадује тим!
Од Јехове ће и човек и град
Без сажаљења уништен бит!
Јутром ће бола да се чује крик.
На подне ће се - проламат јауци!
Што на мајчином још не умрех крилу,
Да моја мајка мени буде гроб -
Још пре од ње одвоји се плод!...
Зашто сам дошао из утробе њене,
Да гледам јаде и несрећу света,
И да у сраму прође живот мој!
2
О, ја пропадам! У грудима мојим
Срце се цепа -
Моја душа јечи...
Не могу ћутат.
Ја чујем јеку убојничких труба
И бојну вреву!
Рушење гледам и убиства
И пустошење земље целе!
И колиба је моја пуста,
Срушен је куће кров!
О, докле морам гледат бојни свет,
И слушат трубе звук!?
Ах, луд је, луд је народ мој!
Његови људи не познају мене!
И луд је пород наш!
Памети нема у народу мом.
За злочин само - паметан је још!
Али за правду - не зна за њу он!
Ја видим земљу опустелу, празну
И место неба - видим само мрак!
Ја гледам брда - гле, тресу се она,
Брежуљци дрхте сви...
Гледам... и видим: више нема људи!
Гле, и птице су побегле са неба!
Гледам... и видим: вртови су пусти
И градови су порушени сви!
Од Јеховиног страшног гнева тог!
Од коњаника, и поклича бојног
И удараца брзих стрела, гле:
У бекству ено свет је сав!
Све се крило по шумама, и вере се по стенама..
Сви градови напуштени, а у њима никог нема!
Али ти, Сијонко, шта ли радиш то?
Пурпуром мажеш лице своје...
Китиш се златом и камењем драгим
И шминком своје очи повећаваш?
Залуд се китиш - сви су тебе сити...
Љубавници ти живот траже сад!
Ја чујем писку - дечији је глас -
Узвике болне младих породиља
Које јадају и подижу руке...
О, тешко мени! И душа ће моја
Од убијања да пропадне тог!
Нема коментара:
Постави коментар