Из леденог удубљења, где ставише те људи,
у скромну, осунчану земљу ћу тебе скрити.
Не знађах да тамо и ја ћу починути,
на истом узглавнику да ћемо скупа снити.
У земљу осунчану положићу те нежно,
к`о мајка сненог сина починку када преда,
а земља биће зипка мека, да неизбежно
прихвати тело твоје заспалог, болног чеда.
Расућу потом земни прах и прах ружичњака,
и месечина, прахом и плаветна и лака,
остатке твоје сужња лаганог преузеће.
Певајућ тад ћу поћи, освете испуњена,
у тој дубокој тајни, ни једна рука жене
оспорити ми прегршт костију твојих неће!
Нема коментара:
Постави коментар