Сад, у тишини вечери плаветне,
У шумној снежини траве и дрвећа,
Њој пријатни лахор по мирису цвећа
Буди и доноси насладе пролетне -
Ти, са старог врха над ким се узносиш,
Тражиш њу, месече, сјајем праскозорја
И у сенци тамној зеленога борја
Чело најживљега зрака сада росиш...
И богиња Грка се можда тако
На Ендимиону наслањала лако:
Где сребрним луком небеса се своде.
А реке на белом подножју латмиском,
Озарене љупком светлошћу висинском,
С ветром разговоре о љубави воде.
Нема коментара:
Постави коментар