Давно љубав сишла у земаљски крај
Ал` ником долазак чудан не би тај.
То је ко поплава - мислио је свак`
Или ко шум горски кад је ветар јак.
Тражила је срце - за завичај свој -
Које за њу живи и сања о њој.
А шта нађе? Гробну хладноћу и лед
И маске што крију себичности јед.
Тужна се обазре, задрхта ко прут,
Ко дете у пољу кад изгуби пут.
Хтеде натраг, али пута нема тог -
За казну што презре срећу раја свог.
И од тога часа лута светом тим,
Срце свуда тражи и чезне за њим!
Покаткад - тамо где не знају њу
Гостује, годину задржи се ту.
А покаткад пређе у песников свет,
Ко кап бистре росе у мирисни цвет.
Но тренутни то је премалетњи крас
И тад - старе песме, опет стари глас!
Тако љубав вечно, у лутању свом,
Тражи срце, иде из дома у дом.
Нема коментара:
Постави коментар