Слепи мишеви се крију између кровних венаца
складишта. Али, где се крију људи
који лете кроз таму целог живота,
сударајућ се са белим зидовима љубави?
Очева кућа беше пуна слепих мишева
висећих, као кандила, са старих греда
које држаху кров, натруо од киша.
"Ови вражји синови сисају нам крв", уздисаше отац.
Који би се човек први бацио каменом на тог сисара
који се, као и он, храни крвљу других животињица
(брате мој, брате мој!), и, припадник исте заједнице захтева
зној од ближњега свога чак и у мраку.
У светао круг груди младих као ноћ
скрива се човек; у свом узглавнику, при светлости фењера
човек чува златнике своје љубави.
Али, слепи миш, спавајући као клатно, једино
чува увређен дан.
На самрти, наш отац остави нам (мојој осморици браће и мени)
кућу кроз коју ноћу прокапљаваше киша.
Узесмо зајам и сачувасмо слепе мишеве.
Између наших зидова се гложе: слепи као и ми.
Нема коментара:
Постави коментар