АНТЕНЕ - Никола Јонков Вапцаров

Кроз студен антене звоне.
Над њима ниски облаци покисли.
И ја сам без сна, а без сна и оне -
ошамућене од новости и мисли.

Као оса ми у ухо зуј љути стреса
глас глупог злог пропагатора.
Блеснуће моје очи од беса
и окренућу дугме кондензатора;

пловићу кроз маглу саксофона
и црнкиње, што рески ритам воде,
њихаће крупним бедрима она...
Зар си то ти, људски роде?

Као да се у тропском крају,
под куполом тор неба у жару,
црнци једино и рађају
да буду егзотични декор у бару.

Бајаги нам живот глатко тече
као Дунав кроз равницу свечан -
само раскрилиш свој црни перчин
и утркујеш се са пролећем.

Но чуј како кроз студен звоне
ноћас антене звоном који боде!
И ја сам без сна, без сна су и оне
а бићеш без сна и ти, људски роде.