ПРОЛОГ - Пол Верлен

Негдашњи Мудраци, равни нашем сваком,
Држаху, и данас није јасно како,
Да читају с неба и среће и јаде,
Да се свакој души њена звијезда знаде.
(Ругаху се многи, не мислећ међутим
Да смијех зна бит смијешан и да криво пути,
Томе тумачењу ноћнога тајанства.)
Али кажу књиге древног звјездознанства,
Да у САТУРНОВУ тко се роди знаку,
Под риђом планетом, драгом чаробњаку,
Несретан ће бити и жучан над свима.
Па јер Машту слабу и немирну има,
Поништит ће она све што Разум створи.
У жилама крв му, ко брз отров, гори
Попут лаве, ријетка, ваља се, котрља,
Пржећи Идеал што у пропаст срља.
Сатурнову створу тако трпјети је,
Тако му је мријети - ако човјек мрије -
Јер ће његов живот оном цртом проћи
Куда вођен буде од злокобне Моћи.