ДОМОВИНА - Никола Јонков Вапцаров

Над тобом Пирин
диже гранит
у сиву маглу свит.
Орли врх села бедних
шире крила
и ала у пољу урла.

А беху године
кад су ме невино
љуљали празни сни.
Живот беше ведар
и лаган,
живот беше штедар
и песма беше ти.

Но ето -
прођох
кроз дим
кроз уље
и машине,
прођох кроз
муке и покоре -
свуда где се
за хлеб боре.

И нешто се сломи
у мени.
Застењах од бола
али без излаза бех.
Натраг погледам
и пљунем злобно
и на тебе
и на живот сам.

Сад си ми блиска,
и од мајке дража.
Но данас ме прска
залуд проливена крв,
у сну ме гуши
улични крвави двобој
твојих хероја
плаћених туђим златом...
Тешка је, Домовино,
кошмарно тешка
та крв топла
и питаћу те -
је ли све то
због тебе било нужно,
реци ми?

Свуда мрак.
И у мраку - робија и гроб.
Глад.
Столећима си уназад.
А негде живот пулсира.
Расту
фабрике,
зује пропелери...
А мој народ
ради,
умире,
као у дубокој
бронзаној ери.

Ја те опет волим, Домовино,
јер су синови твоји Гоце и Даме,
јер сам израстао,
јер сам стасао у теби.
и носим у срцу младом
бурни знамен
и вечну наду
свих без крова и хлеба.