ПЕСМА О ЧОВЕКУ - Никола Јонков Вапцаров

Споримо
ја и дама
око теме:
"Човек и ново време."
А дама бритка, знате -
ногама лупа, нервира се
чак плаче.
Пљуска ме грајом
ко потоцима блата
и тучом речи
од лавине јаче.
"Станите - кажем - станите,
нека..."
Она ме прекида љутито:
- Ах, молим, престаните!
Ја мрзим човека.
Не заслужује да га штитите.
Читала сам како је неко
сасекао секиром
сасекао свог брата, човека.
Опрао се, у цркву отишао
с миром
и... затим му је одлакнуло. -
Претрнух збуњен. Стиснуше се груди.
Али мени
није јака страна
теорија,
и рекох да полако
без злобе,
као људи
видимо каква је то историја.
Догађај се збио у селу Могилу.
Отац је
сакрио ћуп новца.
Син нањушио,
узео на силу,
а затим уцмекао оца.
Али за месец
или за мање
открила га власт и... суд, друже.
А на суду
не тапшу раме, -
досудили му уже.
Најпре затвор злочиначком
злотвору
проклет био во вијеки вејка.
Али се намери на људе у затвору
и поста човек.

Не знам како
је саздан
Не знам од каквог 
је теста
али свој усуд
јасније но дан
он схвати из некакве песме.

Приповедао је затим:
"Бре, шта ми је било,
тек - ето ми
вешала.
Гладујеш,
патиш
од зала
и грешком ступиш на гњило.
И чекаш као у кланици
слеђен,
вртиш се, у очима -
нож што коље.
Лоше је,
ех, лоше је
свет уређен.
А може, може боље..."

Запевао би тада
речи своје песме.
Запевао би тихо и полако.
Пред њим
прекрасан
живот блесне
и он усни
осмехнут
тако...
Но у ходнику
шапућу тихо сред тмине.
Па трен сасвим тих.
Неко врата полако одшкрине.
Људи. Стражар иза њих.

Неко му из групе
плахо и суво
рече:
"Хајде, полази".
Гледају људи
тупо и глуво
влагу што са зида слази.

Онај у постељи
намах схвати
да је свршено са њим.
Орошеног се чела лати
и погледа их оком звери
злим.

Али полако
схвати исто
да мрет се мора,
што би страх обро.
У души му поста
светло и чисто
- Да пођемо? - рече
- Добро.
Пошао је. За њим су пошли
остали
и студ су неки осећали
који је однекуд баздио.
Стражар помисли:
"Да што пре виси...
Добрано си, брате, забраздио."

У ходнику
шапућу тихо у тмини.
Мрак се у кутовима таји.
У дворишту на чистини
већ зора сјаји,
а у висини
Човек је видео зору
у којој
се звезда купа у блеску
и мислио је божји роб
на своју тешку
људску,
жестоку,
безоку
коб.

"Она је - коб моја - готова,
висићу о ужету.
Ваљда је готово са мном већ?
Али живот ће бити
на овом свету
лепши од песме и пролећа..."
Код мисли о песми
нечег се сетио.
У очима му је плам расцветао.

Насмешио се топло, широко
и светло,
отргао се и запевао.
Мислите да је можда
овде реч
о врсти хистеричног испада?
Мислите
шта год хоћете, већ,
но, драга моја, грешите и сада.
Човек је мирно, онако -
реч по реч
и чврсто водио песму.

Они су гледали
безумно
без даха,
гледали су га пуни страха.
Чак је и затвор
задрхтао од страве,
и мрак се препао ко ђаво.
Насмејане звезде изнад главе
викнуше:
"Човече, браво!"

Остало је јасно. Уже
вешто
око врата
па смрт и тама.
Али тамо, у модрини
међ уснама
било је нешто -
песма је отуд допирала.

И овде почиње расплет, значи.
Шта мислиш, читаоче, реци? -
Јадна је дама почела да плаче,
у трансу је почела да јечи:
"Ужас, ужас" - Причате
као
да сте видели то све!...
Какав сад па ужас?! -
Човек певао. -
А то је дивно, зар не?