ИСТОРИЈА - Никола Јонков Вапцаров

Шта ћеш нам пружити, историјо,
са својих страница жутих.
Ми бесмо незнани људи
из фабрика и канцеларија,

били смо сељани који
миришу на лук и скиснуто
и под брковима свиснутим
псују живот љутито.

Да ли ће нам бар бити признато
да смо те догађајима наситили,
да смо те напојили богато
крвљу коју смо пролили.

Оцртаћеш само контуре бледе
а унутра - празнина сама,
и нико неће да исприповеда
каква је проста људска драма.

Песници ће уздисати
кроз стихове смисла скрита
а нико неће написати
о муци нашој кроз простор што скита.

Живот ли то беше - да га опишеш?
Живот ли то беше - да га отвориш?
Ако га отвориш, он ће да мирише
на отров који горко гори.

За плотом смо се рађали
у заветрини што нас чува,
а матере нам влажне лежале
и гризле своја уста сува.

Мрели смо ко мухе у јесен,
задушнички је глас у жене ушао,
извртале су плач у песме
али их је само коров слушао.

Ми, који остасмо - нас мало,
зној смо цедили из ока,
радили смо шта би нам се дало,
радили смо као стока.

Очеви су мудровали круто
"И биће тако, јер је тако било..."
Ми смо пљували љуто
ту мудрост глупу и гњилу.

Напуштали смо софре посне
и ишли далеким светом
да нас неке нада косне
лепотом и светлом.

О, како би се од чекања напрегли
у кафанама ноћобдија.
И тек бисмо касно легли
уз задње вести са радија.

О, како су нас наде љуљушкале!...
Под ниским је небом свелим
ваздух ужарен шушкао...
"Не могу више! Не желим!...

У књигама озбиљних издања
испод сваког слова и ретка
вриштаће наша страдања
искежена попут метка -

јер нас је живот гадно
млатио тешких шапа
право у грло гладно
па нам је језик храпав.

И стихови које пишемо
кратећи свој сан уморни
парфемом се одишу,
кратки су и суморни.

За патњу - нећемо награде
не требамо ни слике наше
у књигама што грамате
кроз векове згомилаше.

Но причај о нама уз речи просте
људима који ће се тек створити,
који ће знати да опросте
јер смо се знали борити.