ЈАХАЧУ КРОЗ ТИШИНУ - Пол Верлен

Јахачу кроз тишину, витеже маскирани,
гле, Зао Удес копљем старо ми срце рани.

Крв старог срца мога у млазу се пролила
и онда је под сунцем на цвијећу испарила.

Мрак ми угаси очи, из уста крик се оте,
старо ми срце умрије у трзају страхоте.

А витез Удес Зао ближе се тад примаче,
на земљу с коња сиђе и мене руком таче.

Његов се прст жељезни нађе у мој рани,
а гласом врло строгим закон ми свој обзнани.

Кад окована прста осјети хладан додир,
наново ми се срце чедно и гордо роди.

И чистоћа божанска у занос га разбуди
те младо, добро срце закуца ми сред груди.

Ја остах пјан и дрхтав, с малко неповјерења,
ко онај који гледа божанска привиђења.

Тада је добри витез на коња узјахао
и одлазећи главом знак ми је неки дао.

Те викну (а тај глас је и сад на мојој стази):
"За сада нек ти буде, ал убудуће пази!"