Сећаш ли се
мора и машина
и тамница пуних
тмине густе?
И чежње што нас је вукла
пут Филипина,
и крупних звезда
изнад Фамагусте?
Сећаш ли се бар једног морнара
без погледа упртог у страну
која у умирућем дану
далеко дах тропски ствара?
Сећаш ли се како су
стале да се хладе
у нама, без помоћи и лека,
последње наде
у веру
у добро
и у човека,
у романтику
и у чежње
пусте?
Сећаш ли се
како су нас брзо
ухватили у клопку живота?
Схватили смо.
Касно.
Већ смо били спутани жестоко.
Као зверима у кафезу
очи су нам
светлуцале од глади
и тражиле су
и молиле милост.
А бисмо млади,
бисмо тако млади!...
А затим... Затим...
нека мржња груба
поче из дна да нам срца куша.
Као гангрена,
не, као губа
расла је она
на гробу наших душа,
плела је своје свирепе мреже
пустоши
и безнађа мразног,
бубрила у крви,
претњу дигла дану,
а беше рано, беше јако рано...
А тамо -
високо у небу
суну
опет чудан трепет галебових крила.
Блистало је опет
небо у лискуну
пучина је опет
бескрајна нам била,
опет су се на обзорју меком
губила кроз вече
једра иза хрида
и нестајале катарке далеко -
али ми већ бесмо без очињег вида.
Све је то за мене прошлост пуста.
Али делили смо ми наш сламни одар
и желим да чујеш из мојих уста
да опет верујем и да сам бодар.
То је оно ново што ми не да више
да себи метак
просвирам
кроз чело.
Оно злобу у срцу
трансформише
у једну борбу
што данас
кључа
врело.
И оно ће да нам врати Филипине
и крупне звезде
изнад Фамагусте
и радост
замрлу у срцу
и нашу мртву љубав за машине
и плави бескрај пучине на сунцу
кад се топли ветри спусте.
Сад је ноћ.
Машина одбројава
ритмично
кроз вале топле вере.
Да знаш како живот обожавам
и како мрзим
празне
химере...
Мени је јасно, као дан што ће да сване -
лед ћемо главама пробити.
И сунце ће на хоризонту
таме,
да, наше ће
јарко
сунце
осванути.
И нека ми као лептирима малим
опрљи крила
та последња зора.
Нити ћу да се вајкам
нити да се жалим
јер ипак знам,
умрети се мора.
Но да умреш
кад се клони
земља
отровне плесни
весма,
кад ускршћу милиони
то је песма,
да, то је песма!
мора и машина
и тамница пуних
тмине густе?
И чежње што нас је вукла
пут Филипина,
и крупних звезда
изнад Фамагусте?
Сећаш ли се бар једног морнара
без погледа упртог у страну
која у умирућем дану
далеко дах тропски ствара?
Сећаш ли се како су
стале да се хладе
у нама, без помоћи и лека,
последње наде
у веру
у добро
и у човека,
у романтику
и у чежње
пусте?
Сећаш ли се
како су нас брзо
ухватили у клопку живота?
Схватили смо.
Касно.
Већ смо били спутани жестоко.
Као зверима у кафезу
очи су нам
светлуцале од глади
и тражиле су
и молиле милост.
А бисмо млади,
бисмо тако млади!...
А затим... Затим...
нека мржња груба
поче из дна да нам срца куша.
Као гангрена,
не, као губа
расла је она
на гробу наших душа,
плела је своје свирепе мреже
пустоши
и безнађа мразног,
бубрила у крви,
претњу дигла дану,
а беше рано, беше јако рано...
А тамо -
високо у небу
суну
опет чудан трепет галебових крила.
Блистало је опет
небо у лискуну
пучина је опет
бескрајна нам била,
опет су се на обзорју меком
губила кроз вече
једра иза хрида
и нестајале катарке далеко -
али ми већ бесмо без очињег вида.
Све је то за мене прошлост пуста.
Али делили смо ми наш сламни одар
и желим да чујеш из мојих уста
да опет верујем и да сам бодар.
То је оно ново што ми не да више
да себи метак
просвирам
кроз чело.
Оно злобу у срцу
трансформише
у једну борбу
што данас
кључа
врело.
И оно ће да нам врати Филипине
и крупне звезде
изнад Фамагусте
и радост
замрлу у срцу
и нашу мртву љубав за машине
и плави бескрај пучине на сунцу
кад се топли ветри спусте.
Сад је ноћ.
Машина одбројава
ритмично
кроз вале топле вере.
Да знаш како живот обожавам
и како мрзим
празне
химере...
Мени је јасно, као дан што ће да сване -
лед ћемо главама пробити.
И сунце ће на хоризонту
таме,
да, наше ће
јарко
сунце
осванути.
И нека ми као лептирима малим
опрљи крила
та последња зора.
Нити ћу да се вајкам
нити да се жалим
јер ипак знам,
умрети се мора.
Но да умреш
кад се клони
земља
отровне плесни
весма,
кад ускршћу милиони
то је песма,
да, то је песма!
Нема коментара:
Постави коментар