ПЕСМА ЖЕНЕ - Никола Јонков Вапцаров

Данас пусти спокој
нашу малу кућу хвата.
Преста број, мили мој,
а тебе нема да се вратиш.

Молила смам и плакала,
ти ме ниси услишио.
Пошао си. У собу је пала
тишина и загушљивост.

Само слушах како бије
моје срце устрептало,
пружих руке ко да није
твоје лице већ нестало...

Љубоморим, Фернандесе,
мрзим чак и реч "слобода"
што те зграби и однесе
тако нагло, као вода.

Можда си у праву, јел да?
Можда си у праву, мили,
али бол ми ништа не да
и тешка је, тешка ми је

пустош страшна, ништа више,
а соба наша празан храм.
Улазна се врата залупише.
Нећеш се вратити. Знам.