ВЕРА - Никола Јонков Вапцаров

Ето - ја дишем,
радим,
живим
и стихове пишем
(како знам и умем).
Гледамо се ја и живот
испод ока, строго
и борим се са њим
колико могу.

Ја и живот смо у спору
али не мисли
да мрзим живот.
Напротив, напротив!
Чак и да мрем
тај живот клет
челичних грубих шапа
волећу опет!
Волећу опет!

Рецимо, намакну ми
омчу
и кажу:
"Ха, могли бисмо ти још трен живота дати?"
Рикнућу одмах:
"Смакните!
Смакните!
Смакните што пре
омчу, џелати!"

За њега - за Живот -
на све сам спреман.
Летео бих 
небом у пробној машини
ушао бих у ракету
сам самцат,
тражио бих
у лету
далеку
планету.

Осећаћу, ипак,
да ми шкакља груди
поглед на то
што се горе
небо плави.
Осећаћу, ипак,
да ми шкакља груди
то што даље живим
и што ћу још да будем.

Но, ево, рецимо,
узмите ми - колико? -
од моје вере,
тек пшенично зрнце.
Рикнуо бих тада,
рикнуо од бола
попут пантера
рањеног у срце.

Шта ће остати
од мене тада?
Трен после пљачке
ја ћу бити слишћен.
И да јасније буде,
да тачније буде -
трен после пљачке
ја ћу бити ништа.

Желите, можда,
да ми убијете
веру
у честите дане,
веру моју
да ће сутра бити
живот мудрији,
живот још лепши?

А како ћете нападати, молим?
Мецима?
Не! Неумесно!
Ресто! - Не вреди!

Она је оклопљена
у грудима, у мени
и противоклопни меци
за њу
нису откривени!
Нису откривени!