ПЕСМА ЗАРУЧНИКА - Драган Колунџија

Ми идемо, уста што још љубе,
Преко суза, булки, змија, крова.

Не можемо да се сетимо, годину или сто,
Два наша сандука земља носи на раменима.

Ми идемо за њима, уста пуна ћутње.
Виде нас деца, старци, бедни комшилук на прозорима.

Машемо јесени и покаткад погледамо горе.
Сандуци се отварају и затварају - баште облака.

Између хиљаду брда грана што зуји
Тражи два живота.

Ми идемо, уста пуна смрти,
Нашим гробом покријте се, млади!