ЗЛАТНА ЧЕСМА - Манојле Гавриловић

Златна чесма чије руке ноћу
просипају светлост и самоћу

јата звезда на небеском своду
зором сиђу да наточе воду

жедан застах, у жубору оста
глас зачаран непознатог госта

жедан застах, гле, низ поље теку
извори што заволеше реку.