ЈЕЗИК - Стеван Тонтић

кроз градове и пејзаже проносим затворена
уста. зелена материја ужаса из мене каткад цури.
забораво сам језик што груша се, пјени.
у ћутању је злато, рекоше пандури.

мишеви цијучу, свиње рокћу.
свако се држи своје суштине.
зар ће мој живот, господе, мукло, неопажено,
кроза те да мине?