ДАКЛЕ, УЗАЛУД - Радомир Мићуновић

Стигох до реке, чврсто решен,
да стрпљиво чекам твој долазак и сне.
А оно што јесте и оно што беше
поче налик лишћу да пада и кисне,
док чекам и даље, чврсто решен

да истрајем. Најзад, отворих агрегате
на самом ушћу иза тмастих шума:
силна вода лину, однесе враг регате
нежности. Једини сведок и тумач
овог потопа, сиђох до дна те

дубине. Мртвих риба видех слику страве
и, при крају, твоје лице као водено цвеће.
Дакле, узалуд чекам. У главни град моје главе
ти никад нећеш доћи. Ти никад доћи нећеш.
Због тога отказујем све прославе.