ВЕЧИТА ПЕСМА - Ристо Василевски

Узалуд нектар, сјајни сунчани сноп
док разгрћемо неслућени потоп.
Док пуца видик на разиграни вал,
све више бауљамо, тонемо у кал.

Док нам крв ври и тло нас мукло вуче,
говоримо речи које испразно звуче.
Љубимо се змијским пољупцима,
дворимо се зверским поступцима.

Мисао је чактар за којим вук хита,
а ми идемо за њим као распојасана свита.
Јуримо из шуме у шуму, низ друм, довека,
да се вратимо у лик прадавног човека.