НЕВРЕМЕ - Војислав Карановић

Кроз кости хује ветрови
и олуја у налету
ломи све пред собом.
Крв је трава у пустари
коју у сумрак повија
ветар, и она се тек
тако, у наручју
мрака смири.

Тада настане тишина
као после невремена
у којем поводњи и кише
униште све што могу,
а муње, својим блиставим
прстима, раскидају
као нервна влакна
нити таме.