СЛУТЊА - Мирослав Антић

Као кад зарониш до дна мора,
а само каменчић згрнеш у длан,
тако ти започне по нека зора,
тако се заврши по неки дан.
И сузе детиње капљу све теже
на снове празне ко празне мреже.

А некад онако, као од шале,
падне пред тебе звезда права,
а ти је шутнеш врхом сандале
и одеш даље. И кад се спава,
кад небо заљуља сва своја клатна,
читава ноћ ти од снова - златна.

После детињства шта се све мења?
Опет се ређају снови и снови
Између звезда и камења
јастук кроз живот и даље плови.
Само је нешто тежа глава.
Мање се сања - више се спава.