Огњена ружо, што пламтиш и гориш
у рујној чашки свог воштаног ткива,
на самрти већ, али јоште жива,
последњом капи крви док ми збориш.
А ноћ је пуста, ноћ је глуха, сива.
Залуд се, ружо, са сјенкама бориш
залуд ме тјешиш, узалуд ме кориш,
јер ноћ све дубља, све мрачнија бива.
Тренутак још, и све ће нагло проћи,
угаснут ће твој пламен у самоћи,
што сваког часа бива тежа, већа.
Тренутак, трен, већ задње сјене круже.
О, гдје си ватро расцвјетале руже?
Тјеши се са мном: нестанак је срећа!
у рујној чашки свог воштаног ткива,
на самрти већ, али јоште жива,
последњом капи крви док ми збориш.
А ноћ је пуста, ноћ је глуха, сива.
Залуд се, ружо, са сјенкама бориш
залуд ме тјешиш, узалуд ме кориш,
јер ноћ све дубља, све мрачнија бива.
Тренутак још, и све ће нагло проћи,
угаснут ће твој пламен у самоћи,
што сваког часа бива тежа, већа.
Тренутак, трен, већ задње сјене круже.
О, гдје си ватро расцвјетале руже?
Тјеши се са мном: нестанак је срећа!
Нема коментара:
Постави коментар