НАСТРАНИ РИТУАЛ - Крстивоје Илић

О звездо, неизбежно преламање таме!
Сјај у очима носиш, и носиш лето
под плаштом. Тај прелив су усне саме
што губе чар кад се заваде са светом.

У настарном ритуалу птица под сводом
постаје смеђа. Све капље. Лепо се чује
говор меког блистања! Зато уплови гордо
у сан, чека те простор, камен окован рујем.

У боји зрака скрива се вечност ствари.
Није то давно распињање, није смена
поретка дрвећа. Са слутим, то негде стари
изгубљен рог, у коме пава порекло јелена.