ЈЕДНЕ ЋУ НОЋИ ИЗАЋИ ИЗ СУДБИНЕ - Ивана Миланкова

Покушала бих да будем скромна.
Не могу. На кожи вам не видим лице.
Ноћас ћу кобно заволети птице.

Покушала бих да будем скромна.
Не могу. Поштујем одстојање
између корњаче и руже, лабуда и Бога.

Покушала бих да будем скромна.
Не могу. Слутим стакла и слонове из Кине.
Видим, очи ми се изливају
из судбине.

21. децембар 1989.