ЖЕНА - Драган Колунџија

Жена је огромна док лежи
између две риме у песми.
Она је небо које снежи
љубав, крв, цвет на чесми.

Жена је огромна док спава
између два буђења до зоре.
Оба је угао куће, трава
на којој мушкарци изгоре.

О, њено драго порекло
од коња на бојном пољу.
Из ње је у ноћи сунце текло
и ја сам пао, изгубио вољу

да излазим, да харачим
у свет, велики кланац.
Од тада умирем, чим
месец изађе, добри старац.

Жена је Босна док лежи,
спава и љубав даје
драгану своме. Што не бежи?
О, само овде да је!