ЛАБУД ГЛЕДА, ГЛАВУ НЕ ПОМЕРА - Милутин Петровић

Посматрао сам лабуда
док је свитало У даљини
Белео се Прошло је
његово
Али ја имам лек
Прикуцаћу га на даске
Крила поломити Црнео се
Он зна Не могу то
да му учиним
Он грдно се вара Кад
пачјим кљуном
показује своју сагласност
Лагао сам те Лабуде
Лабуде Лабуде
Кад сам помињао даске
Имам ја нешто друго
за последње дане таквих
птичурина
Облак ти над главом
стоји Не померајућом