субота, 01. март 2014.

ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА - Иво Андрић (1892-1975)

1

Будим се врео. Нека зора обећана.
И како ми је остало од старих:
Благодарим за сан и хлеб и секунд и помисо.
Угледах торањ, иза грања, што молитве прима;
Од стабла к стаблу венци разапети
Лозова лишћа. (Свечаност се слути
и радује тајно.) А сјај преко неба
И земље, румен сјај што расте
У очи и мисли, путује, шири се,
Витла, стреми, ако сте гледали,
Ко силна магла планинских понора,
Тек бескрајно већи.
И гле, то што снивах, сиромах Босанац и дете,
Да се прокљује једном модра опна изнад главе
И да се - види? чује? -, сад бива:
Смисао. Сталност. Без љаге промене, страха.
Добра лепота. Вест из далека.
Дело које се сања. Оно што човек
Један другом не може никад да каже.

Ал` то се само узалуд помишља: ни стаза ни имена.
Васион престол од немога злата.
Нови се сјајеви рађају и расту.
Све то
Још понајвише наличи таласу, и дрвену ритму, и
коначно, тишини.

2

Танак месец над Лунгарном. Жеља.
Путник сам. Горка прашина.
На једној клупи три Јевреја с великим амрелима,
На другој млада жена.
Ето како мене судбина искушава и заводи, ето!
Прилазим, поздрављам, седам.
Вади неке хартије, чита (претвара се да чита).
Познанство и жив разговор. Шетња.
"О, не, не! За тело не марим. Душу
тражим; сродност и разумевање.
Свет је подал и плитак, а самоћа
Судбина отмених душа.
Ја сам патила много. Увек незаслужено.
Нек оговарају! На имању живим.
Са шумом разговарам, са стаблима, господине;
Такав ми је карактер. Ах, необичне шетње!
А Ви које сте народности?" - Јермен.
"Јермен! Ах, волим Арменију! Покољи! Страшно!
Ви мора да сте племић?" - Још у 14 столећу
Разорен је наш замак. "Ах, дивно,
Причајте, молим Вас лепо. Причајте, причајте!
... не, то не! Господине!! Како можете тако шта?!" -
После. Изврнут месец тоне.
Шетам. Језа ноћи и непозната града.
Желим да живим миран, у послу, изнад шљивика.

3

Иза предграђа, далеко,
На крају шума
Које бојажљиво круже око града,
На стрмој и неплодној равни,
Без имена и лепоте,
Опет те нађох.
Заробљен у једва чујном звуку
Који пролази осамљен овим крајем
То си ти,
Смислу и забораву,
Свих путева и снова.
Без среће. Без речи. Саме звезде слазе
У скут заспалу просјаку.
То ми се опет јављаш ти, у звуку,
И ово се чудо неће објавити никад,
Него ће увек ћутке расти у мени,
Док ме не испуни свега
и не понесе
Као најснажнија крила. 

4

Ко ће знати времену крај,
ветру пут, тишини име,
и шта је то
што мени подгриза мисли и разара сан?

Сваке ноћи подмукли гости дођу,
невидљиви, нечујни,
и огњеним песком ми заспу уста и очи.

И док се упорно хватам за сећања
светла неба, мушког хода,
плодне самоће и дела,
они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни,
чекају да будем
мртво тело у мртвоме мраку.

Ал` мене јутро избавља и диже
небеским сунцем, водом, младим лишћем.
Музика ме вида,
И прамен нестална дима у даљини
крепи наду,
сећа на дане када сам знао за радост. 

5

Још касно у ноћи
неће да се смири град.
Из првог сна ме трза дивљи крик,
У ноћ се расипа. Јаук или смијех?
Да л` љубав крију пусти паркови
Ил вино пију двојица,
Горко вино, у здравље исте жене?
О знам ја земљу и њене дарове.
Ја тражим сан,
Свет, дубок и непознат.

6

Заборављене радости. месеца јула.
Сад тамо у топлој тишини шљивик зашуми,
вече се слути.
Стазама које кући воде по неко хита.
Зелен вал, риба ил` птица
проломе тишину.
(Даљино, мајко свих жеља!)

Заспо је возар
на скели коју љуља
вал родне ријеке.

7

На туђем мору. Не прате мене
Сенке доброг воћњака
Ни вишеградска стаза, увек тужна
Бледе благослови.
Тону дарови у данима и мору;
Гину ожиљци рана и миловања...
За увек!

А изнад мене и неба и мора
Једино име, циљ и знак и снага:
Жеђ моја бескрајна времена и света.

8

Дани се гасе.
У ову јесен ничу жеље у мени
Ко у најлуђе пролеће.

Огромно небо јесењег дана.
Касне птице. Сан.
Сан у сну. И снови губе лице
У вечној магли снова.

Огромно небо и понор маштања,
а никог нема да ми руку дода.

Туђ ми је земаљски пут
и људско лице.

Само још ноћу, док пролазим улицама,
пустим и мрачним,
причини ми се да ме неко зове
по имену.

9

Да ли су стварност сунце и облаци?
Или се то светом проткан продужује сплет
Свирепих ноћних снова:

Језеро нише кулу и буктињу.
Мрак, пун бусија и бола без гласа.
Мочварне стазе варају и лажу. -
Тада се сетим сунца, и да сам био човек -
и с јауком се будим у светлост сива дана.
И још са прагова јаве
гледам како у лице мом дану,
из неке ужасне ноћи,
мрачна влага сипи.

10

Неизрециву снагу дају духу и телу
ћутање, понос никада не речен.

Знам топал мирис који има свила
љубавничка, и знам укочен поглед опроштајни,
и сласт, и жељу смрти
која иде као сенка за њом.
Ал` веће сласти не познадох од мисли:
да је небо, што сја над нама као обећање,
само гробница;
а достојанство једино
и једина молитва права:
оборене очи и уста која ћуте.

Моја ме мисао ко сјај невидљив води
док сам идем кроз ноћ и маглу.