субота, 01. март 2014.

ПРЕД ПОРТРЕТОМ ПРЕКОРНА ПОГЛЕДА - Иво Андрић (1892-1975)

Да, стара слико,
Да, требало је то: остати при првој речи,
Не одлазити никуд, и све што срце жуди
Тражити у дубини својој и своје земље,
Уместо у даљину недокучивих, злих привиђења.
Требало је трпети, чекати, бдети над усевом,
Чувати народ, сиротињу, Босну.
И данас не би било овако како јесте:
Руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна.
Требало је, вај, знати оно што сад тек се слути.
Једно је сунце свуда, и вода и камен и трава.
Једно, и недостижно.
У једном зрну жита хлеб је васколике земље,
У једном загрљају све жене целог света,
Дивне, и недостижне.
Све остало је варка пребујале свести
О сопственом бићу и лажна перспектива
Пустиње коју смо сажегли у души.

(1934)