ВИДИМ НЕБО ОТВОРЕНО - Милован Видаковић (1780-1841)

Видим небо отворено,
и један светли зрак
Који се спусти устремљено
на густ неки облак;
Кога темност светлошћу
наједанпут расу,
И ја смотрим с радошћу
тиху неку росу,
Које капље сад бисерне
падну ми у очи,
Ко брилијант лучезарне
да се чисто укочи!
Светлост мало раствори се,
кад ал ново чудо
На облаку појави се,
на спрам кога ја стадо`;
Љубопитно установим
сад је взор мој на овај,
Кад ал церков неку видим
на ваздуху, као рај;
Која тихо у светлости
на земљу се пусти,
И ишчезне свет небесни
и облаци јасни;
Ја се на то сад приближим
у сну, да ју видим...