У НОЋИ - Војислав Илић

За даљна брда бели дан се скрива,
И тавне ноћи повија се сен;
Дубрава нема, ко да вечност снива,
Потмуло хуји... У засенак њен

По уској стази се будан крећем,
И слушам шумор кроз дубоки мрак,
И гледам земљу окићену цвећем,
И жудно пијем миришљави зрак.

Преда мном поток вије се и краде
Ко сјајна пруга, светао и чист,
И баца искре на гранчице младе,
На шарени цветак, на зелени лист.

Уокруг мене тишина је само,
Кроз брсно грање бледи месец сја -
Ја блудим даље... Ал` куда? и камо?
Нит` разум каже, нити срце зна!

Почива земља, почивају људи,
Осећам чисто како дише ноћ;
Ал` моје срце, али моје груди,
Спокојства слатког не познају моћ.

Па ипак, ја бих зорице ране,
Блудио тако по тишини тој.
Слушајућ` како дотичу са гране,
И тихо шире тајни шапат свој...

(2. маја 1885.)