дали сте ми ружу
црвену
у средини готово црну
јесењу
оштро се оцртава
у празној белој
соби
као да ју је доктор
Готфрид Бен
искројио ланцетом
ноћу ружа
мирисом описује
свој облик и тежину
буди ме
трном
избачен сам
из сна на
још дрхтаву покретну
јаву
видим је
купа се на сунцу
цвета
агресивна је
у свом окружењу
не толерише
ни славуја
ни поезију
Hafis umdichtend hat Goethe gedichtet
"unmoglich scheint immer die Rose
unbegreiflich die Nachtigall"
погледом сам дотакао
места
згрчена међу латицама
следећег дана
у освит
изнео сам ружу
у другу собу
коначно сам могао да се позабабвим
песмом
у присуству руже
нестајала је
у мојим очима постајала је
сигурна поруменили су јој
образи
оживљена се покренула
приметио сам да је поезија
љубоморна на ружу
а ружа љубоморна на поезију
после неколико сати
проведених с музом
отворио сам врата
угледао сам црну ружу
која се огледала у огледалу
није изгубила ништа од достојанства
и значаја
узео сам ружу
њен одраз у огледалу
претворио сам у реч
и на тај начин окончао
ствар
2001
Нема коментара:
Постави коментар