МАГНОВЕЊА - Слободан Ракитић

Овуда, опет, да л ћемо проћи
још једном, кад нас не буде,
сенка и ја кроз жар и студен,
рубом дана и рубом ноћи?

У лет се, к небу, језеро вине
и блешти силно млечним трагом.
У сну ме својом руком благом
таче девица од месечине.

Потом, згубих пут у брђе!
На ветру лако перје лабуђе
нестаде изнад врлети.

И ја бих да летим понад крова,
трагом пјаних ми лабудова
к дворцима сред плавети!

1967