На својем брегу, испод крошње, седео је Буда
Пред часом последњег уснућа.
Он давно беше слободан од сваког жуда,
Ознања, очезнућа...
Маглине неба, тугом опхрване,
Већ спремне беху да га носе пут Нирване.
Он тада баци поглед преко урвина и степа,
И рече:
"Ипак, земљо, како си ми лепа!"
Пред часом последњег уснућа.
Он давно беше слободан од сваког жуда,
Ознања, очезнућа...
Маглине неба, тугом опхрване,
Већ спремне беху да га носе пут Нирване.
Он тада баци поглед преко урвина и степа,
И рече:
"Ипак, земљо, како си ми лепа!"
Нема коментара:
Постави коментар