УМОР - Мирко Королија (1886-1934)

Умри, кад топле и пламене жуди
у теби умру, и кад ти сива
равнодушност се разаспе по груди
и као паук пружи своја ткива.

Умри, кад срце престане да снива
далеку срећу, и кад те не буди
у сјајна јутра жеђ нова и жива,
већ неки замор, ледени и худи.

Тај пусти живот који живиш тада,
живот је сена; ти не познаш јада,
ни среће која пали својим јасом!...

Ах, срце које нит` жели, нит` хоће,
дохвати, хитни к`о нагњило воће:
нек бар твој спомен преживи те часом!