НЕПРЕДВИЂЕНО ЈУТРО - Раде Драинац (1899-1943)

Последњи трзај из сна: то петлови носе зору у кљуну.
О, да ли би стигле ротационе машине да забележе дах.
То болно пешачење по срцу, од кафане до идеје, -
Тако ме данас пред самим собом страх.

Да склопим очи, полудећу, будан као антена.
Ловац што низ воде плови за облак или сенку врбе.
О, није, није
Све у томе тек нешто да се рече:
Чашу ће моје славе први другар до мене да испије
У јутро једно кад Морава мутна низ село потече.
Па само даље, као од жарке Калифорније
Убијеним животом да испуним једну грозну страну историје.

О лирика та, обелиск мој и Ајфелова кула,
Аорта осамљена месечином
Као пуста караула.
Крив је комад родног неба
Понет из детињства
Сећањем једним као на први залогај хлеба.

Па боли што певам, па боли што волим.
Као да овако велик излазим из мајчине утробе.
Храњење иузијама трбух је мој напунио оловом,
Уместо речи облаке избацуујем из уста.
А ето,
Јутрос су све мараме и завесе крваве, -
То зора опсењује прозоре у још један мучан дан.