Мајко, ја нисам заборавио крај твоје мараме, натопљен сузама
Ни стари клен уз воденични јаз,
Мада данас као бескућник лутам пустим улицама;
Мајко, ја нисам заборавио воштане твоје образе и благо крило,
Ни речи просте што миришу на горску траву,
И све ми је јасно као да је јуче било.
Још тебе једино нисам оскрнавио у овом животу пропадања.
Зато простим језиком тумачим сада
Колико те волим и ако си родила у мени
Ненадмашног песника и краља страдања.
Нисам заборавио, мајко, дом и јасла у којима сам се родио,
Ни колевку пуну сламе у којој си ме успављивала,
Иако сам своје срце у крчми пропио
Док си ти тамо, под лозом и старим тремом, о мојој срећи снивала.
Нисам заборавио, мајко, ни кад су ме пљували ни кад су ме величали,
И ако су у граду опоганили речи моје,
Ја љубим твоје жуљевите дланове које имају сви понижени и мали,
Па ако сам све прокоцкао
Мајко, сачувао сам комадић неокаљаног срца за дланове твоје.
Ни стари клен уз воденични јаз,
Мада данас као бескућник лутам пустим улицама;
Мајко, ја нисам заборавио воштане твоје образе и благо крило,
Ни речи просте што миришу на горску траву,
И све ми је јасно као да је јуче било.
Још тебе једино нисам оскрнавио у овом животу пропадања.
Зато простим језиком тумачим сада
Колико те волим и ако си родила у мени
Ненадмашног песника и краља страдања.
Нисам заборавио, мајко, дом и јасла у којима сам се родио,
Ни колевку пуну сламе у којој си ме успављивала,
Иако сам своје срце у крчми пропио
Док си ти тамо, под лозом и старим тремом, о мојој срећи снивала.
Нисам заборавио, мајко, ни кад су ме пљували ни кад су ме величали,
И ако су у граду опоганили речи моје,
Ја љубим твоје жуљевите дланове које имају сви понижени и мали,
Па ако сам све прокоцкао
Мајко, сачувао сам комадић неокаљаног срца за дланове твоје.
Нема коментара:
Постави коментар