Далеко, за мном као бела пруга, остали су снови;
Ништа више љубав победити неће:
Обале, облаци или пејзажи нови...
Мрачан морепловац цео Зодијак окреће
Око заборава и сна.
На белом путу архипелага као птица
Диже се плава молитва са морског дна.
Бар да галеб на јарбол слети!
Месец што кљун брода далеко мимоилази,
Ни смрт моју неће ти донети
Брод кад се у луку врати!
Знај, ноћ што на звездама одлази
Немо плаче над срцем кад бескрајно пати.
Љубави моја! пустоловне ноћи суза...
Недогледни сати отичу у маглама сивим.
Као да немам ума
Док с јутром уз димњак на палуби лежим,
Или још увек живим
Модром песмом даљина и осмехом екваторских шума
За тебе! од које већ месецима бежим...
Тешка ми је душа ко уста од јода
У Мртвом Мору старих Фараона.
Зором Венус леже уз бокове брода,
А на дну механичар са астрономијом под ногама
Покретом једним живот мој од океанског дна одваја
Тужном песмом из твог завичаја.
1925.
Нема коментара:
Постави коментар