ПОВРАТАК - Раде Драинац (1899-1943)

Ништа, ништа више не тражим за себе
(Овакав човек ништа ни потражио не би)
Довољно је ово сунце што у грању зебе,
Довољан сам и сам себи.

Похвалу ни признање, - сит сам сваке грозе!
Био велик или мали, и шта се у мени крије?
Спадам ли у геније или пангалозе, -
Никад свету нико удовољио није!

Певах као човек с мало више опорога гласа,
О братству, љубавима, да ми сутра и то оспоре.
Но због тога убити се нећу, нити ћу из ужаса
Мржњама на души својој застрти прозоре.

Брига ме шта ће ко о мени рећи, на крају,
И колико ће се још уз моје име прикачити епитета.
Ноћас сањам кућицу у родном крају,
Над којом се у пожар распрсло милијарде комета.

Земљо родна, моје највеће издајство!
Глуве шуме, путеви сиви и дивље цвеће!
Покајнички скоро вам се враћам да стишам пијанство
И да заборавим азбуку која ме довела до нејвеће несреће.