МЕСЕЧИНА НАД ГРОБЉЕМ - Раде Драинац (1899-1943)

Имала је косу боје жалости
Очи као сан изгубљене наде,
Осмех јој беше пун малаксалости,
А покрети, - пресушене каскаде.

Просања петнаест увелих шума,
Сама, између црних дрвореда,
Живот јој прође ко варљива глума
И умре тужна, као месец бледа.

Сећање је као киша јесења,
Очи ми натапају модре магле,
На младост тежи плоча магновења;

У мени нешто плаче - врбе сагле
Над реком што у полусан отиче, -
У срцу мом тужне, звездане приче.