ДРВЕНА КЛУПА - Раде Драинац (1899-1943)

У овом граду више ме не познају људи ни пси,
Прозори на кућама затварају се кад прођем,
Али ја овамо често дођем,
Да одвећ не буде сам мој пријатељ једини,
Стара, дрвена клупа, на којој смо седели ми
По летњој месечини.

Сада је то само даска на кољу, искривљена док кише,
На којој још нису иструлела урезана слова,
Можда неког цвећа које опоро мирише,
Или имена неиспитаних болова.

Као лопов, ноћу, прикрадем се и седнем на њу,
А затим дуго сањам.
Са ње као птицу из руке испустих душу сву, -
Као да је данас гледам,
До звезда занесен, -
Те не знам да ли жив на њу седам,
Или је то умрлог странца прозирна сен?...