МОЈЕ ПРОЛЕЋЕ - Гордана Тодоровић (1933-1979)

Желим да прођем земљом ко њивом сеоска девојка,
с бубрињем плодова и цветним семењем у скуту везенке,
али да после мог гласа не буде тишина пуна славуја,
за сунцем купаним у ружи покислој - стазе јеленске.

Нека трепери часовник крај срца препуног тренутака,
нек нишком тврђавом сутонски парови личе на црни двоцвет,
нека песнику сто љубичица капље росу у мастило,
нек је пролеће и то што пупољак изусти, па опет

моје је пролеће - моја љубав за цвет на радничком столу,
јесен ми задња крволисна била је четреспрве,
неће пахуљице пасти на очи ни измождити чело,
за мајске варке земље и човека свог пролећа не дам ни мрве.