ОСТАВЉЕНА - Вера Србиновић

Ружица сам била и бели ђурђевак
Све сам ноћи снила да ти драга будем
Босиљак уз јастук скривено стављала
И чезнула горко да се не растанем
Сада лети време преко пустог мора
Оно не зна јецаје и молитве моје
Дан и ноћ већ цвета по баштама зове
Бејах опијена плавилом јоргована
Ђурђевак што беше то су сузе моје
црвене бобице срце ми рањено

априла 1999.