КОЛУМБО - Блаже Конески

Ту земљу видех први пут сред зоре,
у машти: да би очи сачувале
одблесак с плаве и далеке горе
и грозничаве, пузајуће вале.

Ребраст, хват весла, водио ме свесно
овамо, да ме бура не разбије.
О, леп је био пут у неизвесно,
а тужан беше повратак касније.

И још тужнији, знам, мој крај би био
да умрем, земљо, попут роба чиста,
ја који сам ти жедан долазио.

Сећања моја сад су с тмином иста:
и ја већ не знам да ли сам те снио
тек у сну или видео одиста.