Испрва сам био замишљен у маштањима једног сеоског сирочета гоњеног од маћехе. Презрена Пепељуга.
Мајко моја, како смо далеко, како смо близу!
Још у повоју дојила си ме на њиви под сенком бреста,
на жетви под сенком снопа.
Мајко моја, како смо далеко, како смо близу!
Носим те као што си ме ти носила, трудна,
и још једну мрвицу нашег сеоског ваздуха у грудима чувам
- да ме боли.
Мајко моја, како смо далеко, како смо близу!
Мајко моја, како смо далеко, како смо близу!
Још у повоју дојила си ме на њиви под сенком бреста,
на жетви под сенком снопа.
Мајко моја, како смо далеко, како смо близу!
Носим те као што си ме ти носила, трудна,
и још једну мрвицу нашег сеоског ваздуха у грудима чувам
- да ме боли.
Мајко моја, како смо далеко, како смо близу!
Нема коментара:
Постави коментар