ПЕСМА ЛОЗА У ВИНОГРАДИМА НА ВОДНУ - Блаже Конески

Ћутимо ли немо у сунчано подне,
кад је време тихо и мирују травке,
то није што свака тугује за себе,
то је - да би било лепо.

Њихамо ли се из струка кад је ветар,
нагињемо ли се, узбуђене, једна к другој,
то није што ужас из жила подилази,
то је - да би било лепо.

Разастиремо ли по месецу сенке
кад нема никог да нас изненади,
то није да свици разметљиво светле,
то је - да би било лепо.

Јесмо ли покорне рукама воћара
што нам креше гране, а мазе ластаре,
то није да родимо гроздове и вина,
то је - да би било лепо.

Чудне смо ми...
Ко почне да нас схвата -
земља му постаје све ближа,
људи све удаљенији.