Ништа сигурно нећемо знати,
памет сијече, груба.
Како прекасно човјек схвати
што је истинска љубав!
Она је можда одрицање
од патње што ослача.
Осјетисмо ли очајање
тијеста испод сача?
Да ли је све у благој тмини,
у капи воде до жедне усне?
Да ли су најближи свјежини
они које замор запљусне?
Да ли се ове мисли у мјери
дотичу и твоје главе?
Да ли да ти се сасвим повјерим
без снаге, гордости, славе?
памет сијече, груба.
Како прекасно човјек схвати
што је истинска љубав!
Она је можда одрицање
од патње што ослача.
Осјетисмо ли очајање
тијеста испод сача?
Да ли је све у благој тмини,
у капи воде до жедне усне?
Да ли су најближи свјежини
они које замор запљусне?
Да ли се ове мисли у мјери
дотичу и твоје главе?
Да ли да ти се сасвим повјерим
без снаге, гордости, славе?
Нема коментара:
Постави коментар