ВИЈ - Блаже Конески

У свест те, као у поноћну цркву,
закључах. И ко што свеће бледе
када се гасе, ти сад тако бледиш,
и све те свеци похотљиво следе.
Ти си ту заточеница за коју
је безброј заклињања правим,
и ево најзад наступа тај тренут
и све говори да ћу да се јавим.
И ја одлазим сличан страшном Вију,
сивих очију, сав челопек жедан,
да, ужасан сам, и јер нежност носим
у грудима тврдим - ти си тако бледа.
Ко нежни Виј се примичем, ал ти си
већ повукла пругу црте тајанствене,
и чим граници приђем, понор оштро
наниже сукне и шкргућу стене.
И сав жеђ, песак, ја се одроњавам
у овај амбис. И ево већ гинем.
Ја, Виј те у свест надмоћно домамих,
ал немам, жудан, снаге да те стигнем.