ГРИГОР ПРЛИЧЕВ - Блаже Конески

1

Нож

За ово срце свуда оштре нож,
а нож је већ заривен унутра -
и доста је само да се насмејем,
одмах осетим како ме дубоко
пробо, с колико жилица танких
оштрога бола у грудима ниче.
И тада ми се јасно објављује да сам
изабран - да сву несрећу и тугу,
и сву немилу потиштеност ропску
једног народа до краја истрадам,
ћутке и непоколебљиво да је носим.
И, неким проклетим обележен знаком,
ја овде треба да разумем цену
сваког подвига што нас напред води,
дволичност саму победе сваке.
О, браћо, знајте: није само подлост
од које страдам, којом, гадном, газим -
тећ тајну чува мој смкрнути мук.

2

Путник

Ја, тешки нервчик, ево већ се гасим
и као ступам на марморну плочу.
Дудињо, збогом, погрбљена мајко,
ти, ето, надживе свог несрећног сина;
па збогом и ви, чокоти петрински,
с предосећањем новог, трпког вина!
Ал ви, јалови, с кућама газдинским
у којима млако дихају ормари,
трговци, туђ сам међу вама био,
у меланхолији сам пребивао тмурној.
Сан вам реметих ко поноћни путник
што пред капијама застаје и куца.
Гонили сте ме, нехајни и злобни,
а сада - чак ће и гробови ваши
да мрзе и гоне мој студени гроб;
туђ и притишњен бићу и у земљи
све док не дође једно ново племе
које ће да ме заволи и слави.