ОДМАЗДА - Блаже Конески

Долази вријеме кад дрво се свети човјеку
за све зарезе, за све убоде,
за све повреде,
за сваку непромишљену ријеч,
за незахвалност према сјенци и плоду.
Оно не може да те дочека,
оно не може да ти се на путу као насилник - испријечи,
оно својим вечерњим сјенкама може само да уђе у твој сан,
и тако улази у сан - као распети човјек,
и с хладноћом пушта коријење у твоје жиле,
и стравична је у сну игра сјена тих,
у крви зима та.
Оно урличе,
оно проклиње -
чувај се, насилниче, снаге везана човјека.